Kada upoznamo nekoga novog, prvo pitanje često nije „kakav si čovek?“, već „odakle si?“. Na Balkanu to pitanje ponekad nosi težinu cele istorije. Međutim, ideja „čovek pre nacije“ predlaže drugačiji redosled. Prvo vidimo čoveka, a tek onda sve ostalo.
Šta zaista govori ko je ko
Nacionalnost je deo identiteta, i to nije sporno. Ipak, ona ne govori ništa o tome da li je neko pošten, vredan ili dobar prijatelj. Ima dobrih i loših ljudi u svakom narodu. Zato je mnogo važnije kako se neko ponaša prema drugima nego kako se zove.
Čovek pre nacije u svakodnevnom životu
Ova ideja nije samo lepa misao. Ona se vidi u običnim situacijama. Na primer, kada majstor iz Hrvatske popravi krov u Srbiji, važno je samo da li je posao dobro urađen. Isto tako, kada lekar spasava život, niko ne pita koje je vere pacijent. U tim trenucima svi jasno vidimo šta je zaista bitno.
Zašto nam je teško
Godinama smo slušali podele. Politika, mediji i navijačke tribine često su gradili sliku „nas“ i „njih“. Kao rezultat, mnogi mladi ljudi koji nikada nisu upoznali nikoga s druge strane imaju čvrsto mišljenje o njima. To mišljenje nije zasnovano na iskustvu, već na tuđim pričama.
Kako da promenimo pogled
- Sudimo po delima. Pitajmo se šta je neko uradio, a ne odakle je.
- Proverimo svoje predrasude. Kada pomislimo „takvi su oni“, zastanimo i zapitajmo se odakle nam ta misao.
- Tražimo lična iskustva. Putujmo, razgovarajmo i upoznajmo ljude iz regiona.
Na kraju, svako od nas može da počne od sebe. Sledeći put kada upoznamo nekoga iz drugog naroda, pokušajmo da prvo pitamo kako je, šta voli i čime se bavi. Tek onda, ako je uopšte važno, pitajmo odakle je.
Zaključak
„Čovek pre nacije“ ne znači da treba da zaboravimo ko smo. To samo znači da pre etikete vidimo osobu. Na kraju dana, pitanje „da li je čovek ili nije“ govori mnogo više od bilo kog pasoša.