Tri decenije nakon ratova devedesetih, odnosi Srba i Hrvata i dalje često zavise od prošlosti. Svaka godišnjica otvara stare rane, a svaka izjava političara podiže tenzije. Ipak, sve više ljudi postavlja jednostavno pitanje: koliko dugo ćemo živeti u prošlosti? Pomirenje Srba i Hrvata nije lako, ali je moguće.
Pamtiti, ali ne mrzeti
Pomirenje ne znači da treba da se pretvaramo da se ništa nije desilo. Žrtve na svim stranama zaslužuju poštovanje i sećanje, a njihove porodice zaslužuju istinu. Međutim, sećanje na žrtve i mržnja prema celom narodu nisu ista stvar. Prvo je dug prema mrtvima. Drugo je teret koji tovarimo na žive.
Deca ne treba da nasleđuju ratove
Generacije rođene posle 2000. godine nisu učestvovale ni u čemu od onoga što se dešavalo. Ipak, mnoge od njih rastu uz priče o neprijateljima koje nikada nisu upoznale. Zato je najveći poklon koji možemo dati deci budućnost bez mržnje. Oni treba da uče istoriju, ali i da sami odlučuju o ljudima koje sretnu.
Šta pomirenje znači u praksi
- Priznati tuđi bol. Saosećanje sa žrtvama druge strane ne umanjuje bol naše strane.
- Razgovarati, a ne optuživati. Dijalog počinje kada prestanemo da brojimo krivice.
- Sarađivati. Zajednički projekti u kulturi, sportu i biznisu grade poverenje brže od govora.
Primeri koji daju nadu
Mnoge evropske zemlje koje su ratovale jedna protiv druge danas žive u miru. Na primer, Francuska i Nemačka su nakon dva svetska rata postale bliski partneri. To nije došlo samo od sebe. Došlo je zato što su ljudi odlučili da budućnost bude važnija od prošlosti.
Takođe, važno je da ne čekamo da pomirenje dođe odozgo. Političari dolaze i odlaze, ali odnosi među običnim ljudima ostaju. Svako od nas može da bira da li će širiti mržnju ili razumevanje.
Zaključak
Pomirenje Srba i Hrvata neće doći preko noći. Ipak, svaki iskren razgovor, svako prijateljstvo preko granice i svaki trenutak empatije približava taj dan. Prošlost treba poštovati, ali ne sme da nam bude jedini putokaz.